Aleksandar Simić je rođen 22. januara 1973. godine u Beogradu. Veći deo mladosti proveo je na različitim adresama od Singapura do istočne obale Sjedinjenih država. Kako su se menjale adrese na kojima je živeo, tako su se menjale i sfere njegovog interesovanja – od slikarstva do biologije, od književnosti do fizike. Već sa dve i po godine, počeo je da čita i piše, a talenat za prirodne nauke demonstrirao je u najranijem dobu. Za muziku, međutim, nije pokazivao nikakvo posebno interesovanje, a pošto da je izrazito loše pevao, često je imao prilike da čuje kako bi „u životu verovatno mogao da se bavi svime – osim muzikom“. I to ga zapravo uopšte nije zabrinjavalo…

A onda, samo nekoliko nedelja pre njegovog petnaestog rođendana, desilo se nešto što će mu kompletno promeniti život. Od jednog porodičnog prijatelja, dobio je CASIO kalkulator, koji je među tipkama numeričke tastature sakrivao pravu malu „klavijaturu“ od jedne i po oktave. Dugmence za broj nula bilo je istovremeno i nota Do, jedinica je cijukala u visini tona note Re… Deca koju je poznavao, obično su sama birala svoj instrument, i dvoumila se izmedju klavira, violine ili bas gitare, dok je Aleksandar bio izabran od strane instrumenta, ma kako čudnog i naizgled smešnog. Već posle petnaest minuta imao je „repertoar“ od nekih dvadeset melodija. Nedeljama se nije odvajao od spravice koja mu je gotovo stajala u dlan, a kada je došao rođendan, roditelji su ga iznenadili i u kuću uneli jedan „veliki digitron“ sa 88 dirki. Istog dana naučio je note i ubrzo shvatio da je u stanju da s’lista odsvira sve što bi se našlo na klavirskom pultu. Već godinu dana kasnije svirao je pozne opuse Betovenovih sonata i kako sam kaže „…gutao partiture i sve moguće knjige koje su se bavile klasičnom muzikom, od romansiranih biografija velikih kompozitora do onih koje su upućivale u tajne kontrapunkta, harmonije i muzičkih oblika“.

Ipak, kada je pokušao de se sa šesnaest godina upiše u muzičku školu, rekli su mu da je prestar i Aleksandar je nastavio svoje muzičko putovanje sam i na svoj način…

Tek pet godina kasnije, završavajući treću godinu studija medicine, na nagovor prijatelja i uz opkladu odlučuje da polaže diferencijalne i prijemne ispite na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Dobija po sto poena na svakom od diferencijalnih i prijemnih ispita i završava kao prvi na svim listama. Tako je  i zvanično, dobio potvrdu „establišmenta“ da njegove muzičke aspiracije nisu isključivo plod njegove nekritične dečačke mašte. Počeo je profesionalno i bez ikakve dalje zadrške da se bavi pisanjem, izvođenjem i produkcijom sopstvene muzike, ulivajući u svaku kompoziciju deo svoje nekonvencionalne ličnosti, svojih uvek drugačijih ideja i pre svega ogromne ljubavi prema umetnosti i samom životu.

U okviru Muzičke galerije na stranicama ovog sajta nalaze se detaljni prikazi pojedinačnih muzičkih priča u formi različitih kompozicija. U smislu kraće biografske reference izdvojili smo neka od Simićevih zapaženijih dela:

  • Pod istim krovom (Under One Roof) – muzičko putovanje oko sveta za simfonijski orkestar. Porudžbina Ujedinjenih Nacija, povodom 66 godina postojanja Organizacije, posvećena ciljevima i misiji Alijanse Civilizacija UN.
  • Zodijak – 12 karakternih komada za klavir i orklestar – logistički i finansijski podržan od strane svemirske agencije NASA i američkog Stejt Dipartmenta i multimedijski oplemenjen video instalacijama nastalim od materijala sakupljenih u okviru misije Vojadžer, kao i posredstvom Hablovog svemirskog teleskopa.
  • Missa Solemnior – posvećena žrtvama šizme, u povodu 950 godina raskola između Istočne i Zapadne crkve (porudžbina Vatikana)
  • Portret maršala Žukova – poručen od strane Ruske federacije za proslavu 50 godina pobede nad fašizmom
  • Kaddish – Za ceremoniju dodele medalja Pravednici među narodima kojima Izraelska država i Memorijal holokausta Jad Vašem odaju priznanje ljudima koji su spašavali živote Jevreja u drugom svetskom ratu
  • Remember – u spomen žrtvama 11. septembra (tekst povodom 4. godišnjice napada na World Trade Center čitala državna sekretarka Kondeliza Rajs)
  • Kratima – uspavanka za malog Isusa, kojom je u preko petnaest zemalja, od Moskve, preko Rima do Londona, zvanično obeleženo 2000 godina hrišćanstva
  • Crucified – himna distrofičara sveta (porudžbina fondacije Telethon)
  • Mala Božija služba – povodom 25 godina pontifikata pape Jovana Pavla II
  • Faust – opera za solo violončelo, povodom 250 godina od rođenja Getea
  • Jesenjin – ciklus pesama za glas i klavir, povodom 100 godina rođenja i 70 godina od smrti pesnika, u saradnji sa slikarkom Oljom Ivanjicki
  • Grad u kome je stalo vreme – simfonijska poema inspirisana Simićevim omiljenim piscem, Bohumilom Hrabalom
  • Srce Univerzuma – Zvanična himna 25. Univerzijade, Beograd 2009.

Simićeva muzika korišćena je i da bi se obeležili mnogi značajni događaji, poput zasedanja različitih saziva Generalne Skupštine UN, tristagodišnjice grada Petrograda, dva veka srpske državnosti, stošezdesetog rođendana Nikole Tesle, četrdesete godišnjice Fulbrajt Fondacije, Evropskog dana jevrejske kulturne baštine, Vaseljenskog sabora pravoslavne ekumene ili Dana Planete Zemlje.

Napisao je i muziku za oko 20 pozorišnih predstava, a svoju prvu filmsku muziku pisao je za „Optimiste“ reditelja Gorana Paskaljevića.

2005. godine osnovao je autorski ansambl Aleksandar Simić i Serafimi. Njihovi šou programi bili su tokom 2006. repertoarski postavljeni na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, da bi u godinama koje su sledile Simić, u saradnji sa lokalnim muzičarima, pravio sveže postavke ovog ansambla, na mestima kao što su Njujork, London, Petrograd, Lisabon, Torino, Hamurg ili Delhi. Sa Serafimima je odražao na stotine koncerata i izdao dva kompakt diska i dva DVD-ja sa spotovima koji su preko hiljadu puta emitovani na raznim TV stanicama. U funkciji „kompozitora u rezidenciji“, sarađivao je i sa nekoliko simfonijskih orkestara

2005. godine, osnovao je i „Udruženje za unapređenje i popularizaciju klasične muzike“, čiji je i danas predsednik.

Pored muzike, važan deo Simićevog života čine i njegov društveni i humanitarni angažman.

Već godinama je portparol i aktivista humanitarnog fonda Svetlost, koji je u Srbiji poveo kampanje poput Sigurne ženske kuće ili Nacionalne kampanje za pomoć slepima Srbije. U decembru 2009. godine, pokrenuo i je i projekat Note iz Srca, kao kampanju za besplatne kulturne sadržaje posvećene starima, siromašnima i hendikepiranima. Njegov rad sa mladima proteže se u velikom luku od pomoći deci koja pate od karcinoma, autizma, daunovog sindroma ili slepila, preko rada sa društveno ugroženim kategorijama, do stotina susreta sa studentima i aktivistima na univerzitetima, radionicama i forumima.

Veoma je značajan i njegov doprinos međureligijskom dijalogu na internacionalnom nivou i kroz veliki niz inicijativa tokom više od dvadesetpet godina. Pokretač je Inicijative za međureligijsku solidarnost, saradnju i odgovornost, koja okuplja verske lidere regiona, kao i član predsedništva fondacije Pave the Way iz Njujorka i organizacije East-West Bridge (srpskog ogranka Trilateralne Komisije) sa sedištem u Beogradu.

Od 2007. godine sarađuje sa Centrom Simon Vizental i kancelarijom Tužilaštva za ratne zločine u Republici Srbiji u okviru operacije Poslednja šansa koja treba da obezbedi uslove da pred lice pravde izađu poslednji preostali ratni zločinci iz drugog svetskog rata.

Simićev rad na ostvarenju ciljeva Ujedninjenih Nacija, ogleda se kroz, sada još malo pa jednodecenijsku saradnju sa ovom organizacijom i njenim institucijama, poput Generalnog Sekretarijata, Generalne Skupštine, različitih agencija, kao sto su UNESCO, UNICEF, WHO, Rio+20 ili Alijansa Civilizacija, u domenu kulture, humanitarnog rada, ljudskih prava, međureligijskog dijaloga, zaštite prirodne sredine i mirovnog aktivizma.