Vraćajući se sa zatvaranja «Mokranjčevih dana» u Negotinu, pred septembarske izbore 2000. godine, vozio sam se satima ka Beogradu sa pojcem Pavlom Aksentijevićem, razmišljajući i razgovarajući o novim iskušenjima koja stoje pred nama. Sećajući se svoje stare ideje o protestnoj pesmi, koja bi poput Geldofovog «Lajvejda» okupila stotinak javnih ličnosti velikog formata, koji bi u inat paničnom strahu i nacionalnoj «konsternaciji» poslali najeksplicitniju poruku protiv zlikovačkog režima, počeo sam da razmišljam i o nekoj vrsti «gerilske» varijante pobunjeničke himne, koju bi Paja kao svojevrsna maskota srpske «duhovnosti» i otpornosti srpskog duha otpevao na haubi nekog automobila, u praskozorju finalne bitke. Dogovorili smo se uveče i sa Branislavom Lečićem, našim drugom i saborcem: Naći ćemo neki fantastični psalam koji odgovara svrsi, Leka će ga pročitati na srpskom, Paja otpojati na crkvenoslovenskom, a onda … – onda Tutanj! Bili smo sigurni da ovaj put neće prezati od najzverskije i najmučkije sile, i na to smo bili i spremni.
Ujutru sam otišao do Patrijaršije i zamolio tadašnjeg Patrijarha, Njegovu Svetost Pavla da nam pomogne da pronadjemo najadekvatniji tekst. Kada smo desetak minuta kasnije otišli do patrijaršijskog arhiva, bibliotekar nam je, nakon što mu je Patrijarh objasnio šta nam treba, doneo prašinom prekriveni psaltir iz osamnaestog veka. Kako sam gapažljivo otvarao, iz knjige je ispao komad hartije sa ispresovanim listom bukve i već gotovo sasvim izbledelom rečenicom: «Hvala nauci koja me izbavi od zla»…i broj. Broj 139. Kada smo potražili psalam pod istim brojem, skamenili smo se nad naslovom. Zvao se «Molitva za izbavljenje od neprijatelja naših» i počinjao rečima «Izbavi me, Gospode, od čoveka zla, sačuvaj me od nasilnika, koji pomišljaju zlo u srcu i svaki dan podižu rat…» Svaki stih, bivao je sve snažniji, do poslednjeg: «Gospode, Gospode, krepki spasitelju moj, sakloni glavu moju, u ovaj dan Ratni!». Tako smo pronašli savršen tekst, ali na žalost ne i savršenu priliku da ga izvedemo. Malo zatim se desila miloševićevsko-pavkovićevsko-koštuničava podvala koju danas zovemo «petim oktobrom», i toliko iščekivana revolucija i konačna katarza napaćene, zalutale i izobličene nacije je jednostavno izostala, kao i «ulična premijera» ove ratničke molitve.
Molitva je kasnije izvedena u oksfordskom «Šeldonianu», na memorijalu žrtvama Prvog svetskog rata, pocrtavajući po ko zna koji put činjenicu da je Zlo univerzalna i vanvremenska kategorija. Tako je «molitva» postala «opelo».
arr: glas i muški hor
alt. arr: saksofon i gudači
dur: cir. 5,5 min.