Moje verovatno dosada najuspešnije delo. Napisao sam ga sasvim slučajno. Dovukao sam porodicu iz Njujorka za Beograd, nedelju dana pred početak bombardovanja 1999. Trebalo mi je par dana da shvatim da sam stvarno zabrljao dovodeći ljude koje volim u nepotrebnu opasnost, i pokušao sam da se iskupim molitvom, dok su na razdaljini od bukvalno 50 metara u dvorištu koje delimo sa generalštabom tukli «tomahavci». Posegao sam za pričom monaha iz manastira Hilandar na Svetoj gori u želji da napravim mali vizantijski oratorijum: Po predanju sa Atosa, «kratime» su uspavanke kojima je Bogorodica po rođenju uspavljivala malog Isusa, njišući ga u kolevci. Tekst ovih uspavanki, kao i same melodije, pripisuje se Devici Mariji, i pretstavlja neku vrstu majčinskog «logosa», nemuštih reči, ili muzičkim jezikom rečeno: vokaliza, na slogove «te-ri-rem» i «neo-na-te-ri-ke», poput onih nama poznatijih, kao što su «nina-nana» ili «bajuski-baju». Pošto je «uspavanka», kao i sve ostale vizantijske forme monodična, poslužio sam se i tekstom dogmatika petog glasa, koji govori o Isusovom rodjenju, i poverio ga horu. Na taj način sam «uspavanku» smestio u samo središte «drame», u kojoj sam ulogu Majke Božije poverio solisti, a hor stavio u ulogu naroda puštajući ga da svedoči rođenju Spasitelja. Meni lično je, i ako se o tome direktno pripoveda samo u «apokrifiji», bila jako ineresantna ideja da je Sin Božiji, nekada bio i nežno i krhko maleno biće… Jubilej u koji nas je nepunih osam meseci kasnije uveo novi milenijum, nije bio ništa drugo do potsećanje na vreme koje je proteklo, od kad je zasijala zvezda nad Betlehemom. U poslednjih par godina, i «uspavanka» je zasijala na najneverovatnijim mestima, pronoseći jevanđelje muzike, ljubavi i razumevanja. Čudni su putevi Gospodnji…
arr: vizantijski kantor, mešoviti hor i zvona
dur: cir. 7 min