Kada je 1997. moj prijatelj i violončelista Dejan Božić, zatražio da za njega napišem i posvetim mu «najbolju, najkomplikovaniju i najobimniju kompoziciju za solo violončelo», zadatak mi se činio «neverovatno jednostavnim»!? Ha!! Međutim, prošlo je petnaestak minuta, i već sam imao dovoljno ludu ideju: – Smestiti najgargantuanskiji žanr u muzici, dakle Operu – sa sve libretom, scenom, horom, orkestrom, solistima, kostimom i dekorom, u najjednostavniji medijum, tj. – solo melodijski instrument.
Opera za solo violončelo!
I, pošto nisam želeo da sve ostane samo na efektnom nazivu, bacio sam se u potragu za libretom koji bi mi omogućio da zaista ispričam priču, koristeći se isključivo sugestivnom snagom muzike. Trebalo mi je što manje, jasno isprofilisanih likova i jednostavan i krajnje fundamentalan zaplet. I, ponovo nije, u stvari bilo dileme. Jedan jedini tekst koji je savršeno odgovarao svim izazovima prozašlim iz ove ideje bio je «Faust». Od Sumerskih epova, preko Starog zaveta, do Paćinovog «Đavoljeg advokata», večito su se ispredale priče o čovekovoj raspetosti između dobra i zla, božanskog i profanog, suštinski mudrog i krajnje iracionalnog. Gete nam je i pored Marloua, Mana i Bulgakova, ostavio, ipak najdirektniju i najkomunikativniju verziju priče o ljudskoj «nedovršenosti», i ja sam se upravo za njega, odnosno prvi deo tragedije «Faust» vezao najviše, sastavljajući sopstveni libreto: Prolog na nebu (uvertiru) i četiri čina sa po četiri scene.
arr: solo violončelo
dur: cir. 28 min.