Faust

Kada je 1997. moj prijatelj i violoncelista Dejan Bozic, zatrazio da za njega napisem i posvetim mu «najbolju, najkomplikovaniju i najobimniju kompoziciju za solo violoncelo», zadatak mi se cinio «neverovatno» jednostavnim!? Ha!! Medjutim, proslo je petnaestak minuta, i vec sam imao dovoljno ludu ideju: - Smestiti najgargantuanskiji zanr u muzici, znaci Operu – sa sve libretom, scenom, horom, orkestrom, solistima, kostimom i dekorom, u najjednostavniji medijum, tj. – solo melodijski instrument.
Opera za solo violoncelo!
I, posto nisam zeleo da sve ostane samo na efektnom nazivu, bacio sam se u potragu za libretom koji bi mi omogucio da zaista ispricam pricu, koristeci se iskljucivo sugestivnom snagom muzike. Trebalo mi je sto manje, jasno isprofilisanih likova i jednostavan i krajnje fundamentalan zaplet. I, ponovo nije, u stvari bilo dileme. Jedan jedini tekst koji je savrseno odgovarao svim prohtevima ideje bio je «Faust». Od Sumera, preko Starog zaveta, do Pacinovog «Djavoljeg advokata», vecito su se ispredale price o covekovoj raspetosti izmedju dobra i zla, bozanskog i profanog, sustinski mudrog i krajnje iracionalnog. Gete nam je i pored Marloua, Mana i Bulgakova, ostavio, ipak najdirektniju i najkomunikativniju verziju price o ljudskoj «nedovrsenosti», i ja sam se upravo za njega, odnosno prvi deo tragedije «Faust» vezao najvise, sastavljajuci sopstveni libreto: Prolog na nebu (uvertiru) i cetiri cina sa po cetiri scene.  (click here for libreto)

arr: solo violoncelo
dur: cir. 28 min.