Grad u kome je stalo vreme

“Grad u kome je stalo vreme” je naslov koji sam preuzeo od Bohumila Hrabala,
sigurno jednog od najtoplijih pisaca svih vremena. Bilo mi je dovoljno da vidim korice Hrabalovog romana, i postalo mi je potpuno jasno o kom “gradu” se zapravo radi. Muziku sam vrlo namerno poceo da pisem, pre nego sto sam procitao i jedan redak samog teksta. Mislim da svako ima svoj “grad u kome je stalo vreme”. U onom najociglednijem smislu, to su sva ona mesta od kojih je satkana mreza nase proslosti, nasih secanja i uspomena. Za nekoga je to jedan grad, a za nekoga vise. Ono sto je meni bilo interesantnije je cinjenica da gotovo svako od nas ima jedan grad u kome na javi nikada nije bio, ali koji redovno posecuje u snovima. On je uvek isti. Znate tacno i gde je koja ulica, i biblioteka, i park i trg sa zvonikom. Njime se ne koraca. Njime se pre lebdi na nekih trideset centimetara do metar i po iznad zemlje. I, ima jos nesto: on je uvek pust. Jedino sam u njemu ponekad sretao svoje mrtve. Dedu u prodavnici bicikala, baku u parku…To je mesto u kome je zaista stalo vreme; - u kome neumoljivi dzelat cetvrte dimenzije polaze svoju ostricu pred kapijama grada. To je Atlantida. To je, zapravo, Novi Jerusalim.

arr: simfonijski orkestar a3
dur: cir. 17  min.