Kratima (Uspavanka za malog Isusa)

Moje verovatno dosada najuspesnije delo. Napisao sam ga sasvim slucajno. Dovukao sam porodicu iz Njujorka za Beograd, nedelju dana pred pocetak bombardovanja 1999. Trebalo mi je par dana da shvatim da sam stvarno zabrljao dovodeci ljude koje volim u nepotrebnu opasnost, i pokusao sam da se iskupim molitvom, dok su na razdaljini od bukvalno 50 metara u dvoristu koje delimo sa generalstabom tukli «tomahavci». Posegao sam za  pricom monaha iz manastira Hilandar na Svetoj gori u zelji da napravim mali vizantijski oratorijum: Po predanju sa Atosa, «kratime» su uspavanke kojima je Bogorodica po rodjenju uspavljivala malog Isusa, njisuci ga u kolevci. Tekst ovih uspavanki, kao i same melodije, pripisuje se Devici Mariji, i pretstavlja neku vrstu majcinskog «logosa», nemustih reci, ili muzickim jezikom receno: vokaliza, na slogove «te-ri-rem» i «neo-na-te-ri-ke», poput onih nama poznatijih, kao sto su «nina-nana» ili «bajuski-baju». Posto je «uspavanka», kao i sve ostale vizantijske forme monodicna,  posluzio sam se i tekstom dogmatika petog glasa, koji govori o Isusovom rodjenju, i poverio ga horu. Na taj nacin sam «uspavanku» smestio u samo srediste «drame», u kojoj sam ulogu Majke Bozije poverio solisti, a hor stavio u ulogu naroda pusteci ga da svedoci rodjenju Spasitelja. Meni licno je, i ako se o tome direktno pripoveda samo u «apokrifiji», bila jako ineresantna ideja da je Sin Boziji, nekada bio i nezno i krhko maleno bice... Jubilej u koji nas je nepunih osam meseci kasnije uveo novi milenijum, nije bio nista drugo do potsecanje na vreme koje je proteklo, od kad je zasijala zvezda nad Betlehemom. U poslednjih par godina, i «uspavanka» je zasijala na najneverovatnijim mestima, pronoseci jevandjelje muzike, ljubavi i razumevanja. Cudni su putevi Gospodnji...

arr: vizantijski kantor, mesoviti hor i zvona
dur: cir. 7 min